Kettlebell, moja priča
U pocetnim danima drzanja treninga hteo sam samo da ih drzim
sto vise, nije cak bilo pitanje love ili sticanja nekog iskustva, ne,
jednostavno u pocecima bilo kog posla zanimljivo ti je to sto radis, kao neka igra
koja ne zelis da prestane.
Kao i u svakoj igri svaki sledeci nivo predstavlja novi
izazov, tako i treba da bude, to igru cini zanimljivom, zar ne? Pretpostavljam
da je tako, medjutim zivot nije igra u kojoj ce se tezina sukcesivno
povecavati, vec je to igra u kojoj mozes
ocekivati da u jednom treptaju oka skocis sa 1 na 100 nivo.
Da se razumemo, nije isto drzati trening nekom pocetniku ko nema blage veze sta radi ili o cemu mu ti pricas i momcima od 100kg i desetina meceva iza sebe, isto kao sto nije isto popraviti bicikl i BMW. Da stvar bude gora, kao sto to obicno biva u igri zvanoj zivot, obicno na bas najtezim zadacima dobijas najmanje sredstava. O cemu ovde pricam jeste da se ne radi u full opremljenoj teretani za vezbe snage, radi se o kikboks klubu koji se sastoji od ringa, nesto dzakova i malo gvozdja iza ringa.
Naravno, ovo su situacije u kojima zna i te kako da zaboli glava, kako da dorastes
takvom izazovu i izgradis reputaciju
nekoga ko drzi istinski dobre i izazovne treninge cak i za nekoga na najvisem
nivou spremnosi sa toliko malo opreme ?
Mozes, ako tu opremu cine kettlebell-ovi. Konkretno ovaj kik
boks klub, mozda ima probusene lopte, razvaljene vijace i nikakve tegove, ali
imao je jednu stvar, imao je puno gvozdenih, sirovih kettlebell-ova.
Shvatajuci da je to, trenutno, jedina vredna stvar sa kojom raspolazem,
gledao sam da uzmem maksimalno iz nje, skinuo sam skoro sve knjige Pavel Tsatsouline-ija(coveka
koji je doneo grije iz Rusija na zapad), procitao sve sto sam mogao i i dalje nesiguran u ucinkovitost
kettl-ova dao sam im sansu.
Nakon prvog treninga, koji je predstavljao agoniju, za njih,
ne toliko za mene,ostao sam zapanjen sta ti komadi gvozdja mogu da naprave.
Ljudima su podlaktice i hvatovi pucali,
pluca gorela, kettlebellovi su najspremnijim ljudima crpeli dusu u najkracem
mogucem periodu. Njihov specifican dizajn ti ne omogucava 1 sekund odmara, konstantan rad misica za
koji nisi ni znao da postoje, ukoliko stanes, stvar postaje samo gora, jer su
oni stalno na tebi, pritiskaju ti ruke i podlakticu i teraju te da budes cvrst,
pogotovo u predelu trupa i stomaka.
Najbolja stvar u vezi njih je sto je izbor vezbi sa njima
bio apsolutno neiscrpan, kada sam shvatio na koji nacin funkcionisu, sve ostalo je bilo na mojoj kreativnosti i
potrebi sta hocu da dobijem iz tog treninga, jer sa njima sam mogao da dobijem
sve, snagu, misicnu izdrzljivost , intervalne treninge za kondiciju, za jako
kratko vreme su postali moj skoro omiljeni rekvizit. Kada sam otvorio Garazu, jedna od prvih stvari koje sam nabavio bili su kettlebell-ovi i oni su i danas sastavni deo mojih treninga.
